​

Bauk fašizma kruži Srbijom! I niko mu se ozbiljno ne suprotstavlja. Sve sile stare i konzervativne Srbije gledaju blagonaklono na (neo)fašističke ispade. Štite ga i mediji i političari i kulturmi radnici. Njihov „tolerantni“ habitus nas uverava da fašizma ovde i danas nema. Oni koji na njega upozoravaju, ti „kleveću i lažu“. Pa dobro, da li ga stvarno ima? Mislim, fašizma? Jer, kažu poneki, koji bi da ostanu sakriveni od društvenih tokova, zar nije fašizam poražen na ulicama Berlina 1945. godine, kada se onaj zlikovac ubio, zar nije bio Nirnberg, pa proces denacifikacije, pa... Tako je, svega toga je bilo, i to s razlogom, tamo gde je to zlo i počelo. Samo, da li je to zlo, koje je od 1939.-1945. godine raznošeno širom sveta, osim vojno, pobeđeno i u sferi ideja, učenja, praksi, političkih i inih borbi savremenog sveta? Ili, da ostanemo vezani za našu surovu realnost, da li možemo mirne duše reći da toga zla u Srbiji (znači i u Vojvodini) danas nema? Da li smo uredili državu tako da nas ova zla ne mogu iznenaditi? U kom smeru se ona kreće, da li znamo gde idemo, koje su to vrednosti koje se u našem društvu promovišu? Pa da pokušamo nešto i odgovoriti: ne znamo put kojim se kreće ova zemlje, još manje gde će završiti! Drugo, osim stalnog naglaska vladajućih na aparat sile, sa pompeznim vežbama i prikazanjima kojima se zasenjuje prostota, a izgleda šalje i poruka onima drugima, za koje bi državne organe mogli reći da zadovoljavaju potrebe građana ove zemlje.

​

Da uprostimo, u Srbiji imamo nedovršenu državu sa elementima slabe države, gde se postavlja pitanje mogućnosti formiranja stabilnije demokratske strukture, čak i na duži rok. Ova sumorna ocena je utoliko tačnija ako navedemo probleme, koji konstituišu određene oblike ponašanja, koje mi podvodimo pod moderne pojave fašizma. To je pre svega arbitrarnost najviših nosilaca državne vlasti, ratoborna politika prema susedima, posebno nekadašnjima članicama ex-Yu, ksenofobija, rasizam, potpirivanje međunacionalne i međukonfesionalne mržnje, pospešivanje netolerancije prema grupama u manjinskom položaju (od nacionalnih, verskih, seksualnih, političkih, intelektualnih, i drugih), otvoreni rasizam, mizoginija, omalovažavanje i proganjanje političkih protivnika, onemogućavanje rada civilno-društvenih organizacija, uništavanje slobodnih medija, rušenje ustavno-pravnog i političkog poretka, revizija istorije XX veka i rehabilitacija kvislinške politike, divljanja neo-nacističkih, kvazipatriotskih, navijačkih i partijskih grupa, i slično. Svaka od ovih pojava, uzeta sama za sebe, na prvi pogled možda ne bi imala atribuciju fašističke, ali s obzirom da te aktivnosti udaljavaju Srbiju od modernih evropskih vrednosti, gde je antifašizam kamen temeljac te građevine, od koncepta otvorenog društva, onoga koje ljude okuplja a ne deli, od namere uspostavljanja bogatog i prosperitetnog društva, u kojem žive ravnopravne građanke i građani, sve više se pokazuje da ta politika nije slučajna i da ima dublje i skrivenije namere.

​

Od uvođenja višepartijske demokratije u Srbiji, odvija se proces relativizacije, reafirmacije, revašizma i rehabilitacije onih koji su u II svetskom ratu služili najvećem zlu u istoriji čovečanstva – fašističkom okupatoru! Pod firmom demokratizacije zemlje, politika poražena u ratu, preko svojih mnogobrojnih partijskih ekspozitura, faktički je vršila obračun ne samo sa komunističkim režimom, koji je bio na vlasti od 1945.-1990. godine, nego i sa tekovinama Narodnooslobodilačkog rata, a protiv jugoslovenskih Titovih partizana, koji su zemlju oslobodili od fašista i domaćih kvislinga. Rat koji su izgubili na ratištima širom bivše zajedničke države, kvislinzi su dobili nagodbenjačkom politikom u Skupštini Srbije, zakonima o izjednačavanju onih koji su se borili i onih koji su služili okupatoru, te o rehabilitaciji ratnih zločinaca. Po svome karakteru su najbolnije i najprovokativnije rehabilitacije Draže Mihailovića i Nikole Kalabića, uz najavljenu Milana Nedića. Promene imena ulica i trgova ove zemlje, koji dobijaju imena veoma spornih ličnosti iz bliže istorije, tome vode u prilog. Takvim se postupcima retroaktivno srpski narod šezdeset godina nakon II svetskog rata svrstava među pripadnike poraženih fašističkih naroda. I, nikoga nije sramota za to! Naprotiv.  

      

Imajući to u vidu, da ne poštujemo istoriju II svetskog rata, kao  i da nam se mnoge stvari u državi sve više fašistički pokazuju, rešili smo da u višenacionalnoj Vojvodini osnujemo Savez antifašista Vojvodine, da branimo komšije, da se borimo na javnoj sceni Vojvodine i Srbije za zajednički život, ljudske vrednosti našega podneblja, da pomognemo naporima za uljuđivanje ovih prostora, za što bolju pripremu za formalni ulazak u zajedničku evropsku porodicu naroda. Samo tako možemo živet kao ljudi, raumevajući jedni druge, ispomažući se i boriti se protiv zala modernoga društva. Za nas ostaje, kao osnova našega angažovanja, potvrda stava da ne želimo Srbiju koja se miri sa zločinima. Kako onima koji su činjeni u prošlosti, tako i onih koji mogu biti produkt loših politika bilo koje vlasti. Naš odnos prema tim pojavama je više nego jasan, osuđujemo svaki zločin, posebno one aktere koji su to radili „u ime države i naroda“.

​

Dr Duško Radosavljević

predsednik Saveza antifašista Vojvodine